Evo šta ima novo

Izašao joj je prvi zubić! Tek se pojavio, mali i jedva vidljiv, ali ipak zubić i to veoma oštar. Otkrila sam ga slučajno dok smo se igrale na podu a posle prvobitne euforije bila sam strašno ponosna na to njeno novo dostignuće. Stajala sam u kuhinji i sipala joj jogurt u činijicu i razmišljala kako je moja ćerkica uspešna i ima zubić.

Jedno drugo dostignuće - neprekidno lupanje po tastaturi - me ne oduševljava baš zato što a) fali tipka za slovo l i jadno l zjapi prazno sa nekom crnom, gumenom izraslinom u sredini, i b) tipka za razmak ne radi baš najbolje što znači da je ovo kucanje naporno i sporo. Veliki gubitak za blogerski svet!

Ni ja ne zaostajem po genijalnosti: danas sam se setila da okrenem kolica tako da ona gleda ispred sebe a ne u mene i desilo se čudo: ona je sasvim mirno i zadovoljno sedela tako i vozila se. Nije bilo kenjkanja koje se potom pretvara u ljutiti plač, nije bilo izvijanja ni bolnih grimasa na licu, šta više, čula sam gukanje a u jednom trenutku i pevanje ili već nešto što liči na pevanje. Nadam se da će ova situacija potrajati zato što je stvarno naporno šetati se noseći bebu u jednoj ruci a gurajući kolica drugom.

Šta se dešavalo prethona tri meseca

Eh. Danas slučajno preletim prethodne postove i shvatim koliko mi znači da imam kakav-takav zapis, neki trag o periodu koji je iza mene i odlučim, po ko zna koji put, da ću redovno da pišem. Da bar probam.

Iva je juče napunila tri meseca. Ona je tako zanimljivo stvorenje da je meni nemoguće da prestanem da joj se divim. Svaki dan je neki novi momenat. Danas se malo posle šest, vreme u koje je ranije kao po komandi plakala 'bez razloga' sat ili dva, lepo izvikala na sve prisutne. Na mene, na baku, na jastuk, na plafon, na omiljenu igračku zvanu Ge. Da, ima omiljenu igračku. S jednakim entuzijazmom voli i beli jastuk sa crnim grančicama. Voli da se okrene na stranu, skroz se izvije, kao slovo C. Ne voli dugo na jednom mestu ili u istom položaju. Što povlači pitanje zašto se u stomaku nije više vrtela? Dovoljno dugo da bi se lepo okrenula i uštedela nam obema taj carski rez? Znam da oni koji nisu iskusili tu operaciju tvrde da je lakše i za mamu i za bebu. Tu sam frazu čula više puta i ne sumnjam da je do nekle i tačna. Ali reći ću (vam?), meni ništa tu lako nije bilo a ni njoj obzirom da su je jedva iščupali jer nije htela da izađe. Small wonder, nije htela da izađe kad se tamo neko rešio da je vreme. Jedino me teši što su nekakve male kontrakcije počele par sati pre porođaja i da sigurno ne bi čekala još dugo.

Mogla bih o tom danu da pričam sto puta i da se ne umorim. Nikad mi ništa nije bilo tako apsolutno fenomenalno. Svaki minut mi je bio pun svega. Da mogu ponovo da proživim jedan dan svog života to bi sigurno bio taj. Ipak, imam još prilično zdravog razuma pa neću ovde razglabati o tome, bar ne odmah.

Danas je sreda i ova nedelja se naravno neumitno bliži kraju a sa njom i moje odsustvo. Hvata me jeza od pomisli na povratak na posao i po prvi put počinjem da mislim da je loto zapravo potpuno legitimna opcija, sasvim solidan plan B ili plan C na primer. Ja još nemam plan A tako da je svejedno. Ali jedno mi je jasno - biti mama ili čak domaćica! Zašto mi niko nikad nije rekao da je to najbolje što bi meni moglo da se desi? Moje idealno zanimanje? Niko nikad. Malo sam kivna.

Noć pred

Iako se ja još uvek zaluđujem da će se beba okrenuti npr. noćas i zauzeti pravilan položaj za prirodan porođaj (I am that delusional) šanse za tako nešto su male a šanse za sutrašnji zakazani carski rez velike. Zato valjda što sam već toliko puta išla na razne zakazane stvari vezano za trudnoću uopšte nemam nikakav specijalan osećaj. Nisam uzbuđena, nemam tremu, nisam 'anxious to meet the baby' (zašto ljudi izgovaraju ovakve gluposti??), prosto, ne shvatam vajlda šta će sutra biti.

Drugačije je sigurno kad pukne vodenjak i najavi šta se sprema. To je za nas sa kasnijim paljenjem.

Haljinica boje lila

Moja beba nema ni jednu haljinicu!

Poređala sam i klasifikovala sve stvarčice da vidim šta fali i fale haljinice. Nekih benkica, bodića, šta li su, imam u izobilju. Na nekima piše od 5 do 8 funti a ja već sad znam da će se ona roditi sa bar 7.5. Tako da nisam baš najbolje pripremljena. Rekla bih da ću koliko sutra da joj kupim haljinice ali znam da neću zato što mi je sve strašno teško i naporno. I da nije, dr. je odredila strogi odmor tako da nekog izbora i nemam. Srećom, sve može da se kupi online.

Ona se sad dosta vrti i pomera ali to joj ništa ne vredi. Prema današnjem merenju, vrlo smo tanki s plodovom vodom, tj. ima je ali ne baš mnogo a ona je i dalje okrenuta karlično. Šanse da se okrene u pravi položaj su slim to none. Zbog toga je danas zakazan carski rez koji nisam želela i zbog kojeg sam se malo i bedačila. Kad sam pokušala da shvatim zašto mi cela stvar tako teško pada pomalo sam se zapanjila - meni kao da je krivo što se neću uopšte mučiti na porođaju. Kao da eto, baš sam loša majka.

Odakle dolaze takvi tripovi da mi je da znam?

Sanjala sam da sam u avionu koji se raspao i ja padam. Padam tako i trudim se da masem rukama i nogama i kao uspevam da ublažim pad koji se završava mekim uranjanjem u okean. Ubrzo se kroz mrak pojavljuje neki čamac sa ljudima koji me spašavaju. Sedim u čamcu praktično suva i kao, eto, obavila sam i taj posao, to preživljavanje pada aviona.

To sam sanjala zato što se i dalje plašim letenja a sinoć sam ispratila neke drugare koji lete u Split. Normalna osoba bi mislila blago njima i malo im i zavidela ali ne i ja. Ja volim da sam na sigurnom, na zemlji, makar to bio i Los Anđeles. Hoću reći, nema to neke veze sa mojim stanjem, samo uobičajeno ludilo.

Žao mi je što sam preskočila ceo jul u kome se svašta dešavalo. Npr. bebino štucanje je postajalo sve jače i jače da bi me sad malo kao i nerviralo. Malčice. Pred kraj meseca sam se mnogo bavila njenim položajem u stomaku i nadala da ću osetiti da se okrenula glavom na dole ali nisam sigurna da se to desilo. U međuvremenu sam saznala da neću dobiti plaćeno odsustvo ako se porodim pre 15. septembra pa sam zauzela novi stav da što se mene tiče ne mora ni da se okreće ako će to da znači da će unutra da ostane malo duže. Termin je 14. septembar, fyi.

Takođe, u julu smo se preselili u drugi stan. To je bio dug i mučan proces koji se još uvek nije završio sudeći po kutijama, stvarima koje leže naokolo zato što im se ne zna mesto, i činjenici da otvaram vrata od nekakve ostave kad noću pokušavam da se domognem toaleta.

Za vreme selidbe, došla je do izražaja moja nova karakterna osobina koja mi i dalje pomalo šokira: ja se više uopšte, do vrlo malo, ne nerviram. Skoro uopšte! Totalno sam flegmatična, mirna, i u fazonu sve će se nekako rešiti, ne treba se nervirati. Taj novi zen stav pripisujem hormonima i verujem da je privermen mada bi bilo lepo ostati ovakav.

Trenutno mi trne desna ruka. Stopla su mi konstantno naduvena. Vrlo se brzo umorim i moram da ležim ili sedim. Ne mogu mnogo da jedem iako sam gladna. Uz sve to, ovo je i dalje jedna veoma laka, čak prijatna trudnoća. Sutra više o tome kako znam da je beba natprosečno pametna, kako sam zeznula stvar sa poklonima i baby registrom, i kako se odlučiti između žućkaste i bele navlake za bebin dušek.

Zbogom peciva

Stomak raste preko noći. To sam ustanovila merenjem ujutro kad ustanem i uveče kad legnem (danas 103cm!). Dr. me je takođe merila i konstatovala da su mere idealne za 28 nedelju ali i da sam u poslenje dve nedelje dobila 3kg što je prebrzo.

Ukinula sam kroasan posle doručka, ništa drugo ne mogu da promenim. A baš mi je značio taj kroasan. Uz šolju mleka... Eto, morala sam.

Beba se pomera često i lepo ali ne bi bilo loše da se okrenula glavom na dole što nije slučaj. Ima još vremena, ali kažem, ne bi bilo loše.

Kao side effect svog stanja otkrila sam da mi neke boje baš lepo stoje a nikad mi do sada nije padalo na pamet da ih nosim. Dobila sam mnogo nekakvih trudničkih majčica i bluzica od drugarice koja baš voli da nosi zeleno u svim nijasma a posebno jarkim. Ispostavilo se da mi ne stoji loše a teško da bih sama nekad tako nešto kupila. Takođe, neka narandžasta, kao malo isprana, možda se to zove boja kajsije (ali kajsije iznutra, kad se zagrize) isto dobro izgleda.

Novosti

Evo kako stvari stoje:

• obim nekadasnjeg struka mi je 102cm. To je divno zato što se dve nedelje nije makao sa 101cm a navodno bi trebalo da raste 1 cm nedeljno. Što je samo po sebi zastrašujuće ali šta ćemo sad. Takođe, stomak se nekako zašiljio i štrči.

• Stopala, koja mi ni u najboljem izdanju nisu omiljeni deo tela, potpuno su izobličena. No kiddnig. Naduvena su i napumpana, grubom procenom bih rekla da su se udvostručila, pri tom su išarana kapilarima i venama. Ne mogu vam opisati kako to izgleda uživo a i bolje što je tako. Po svoj prilici biće sve gore.
  

• Layette. Pošto sam saznala da se komplet bebine odeće zove layette tj. da uopšte takav pojam postoji, i pošto su me drugarice koje imaju male bebe uveravale da mi malo toga tj. ništa ne treba jer će mi one sve dati, ja sam počela tu i tamo ponešto da kupujem. Trenutno imam jednu veliku kartonsku kesu PUNU kojekakvih minijaturnih stvarčica za bebe (ništa u roze boji). Obećavam sebi da više neću jer stvarno nema potrebe ali moram. Kad je slatko.
  

• I dalje nisam sigurna šta mi sve treba. Našla sam neke spiskove na internetu a i pomenute drugarice su me obavestile i dale mi svoje spiskove ali ja opet nisam sigurna. A i neke stvari ne razumem (burp cloth?? wash cloth?? receiving blanket?)

• Beba ume da se umiri po ceo dan i ja ne paničim već mirno čekam da se oglasi. Šalim se, prilično se usplahirim kad je nema duže vreme. Navikla sam da svako jutro bude malo boksa po stomaku i kad ponekad izostane nije mi svejedno. Danas me je dva puta lupnula iznad pupka, prvi put, što sam ja shvatila kao znak da se okrenula glavom nadole. Posle je lupkanje bilo ispod pupka pa ne znam šta da mislim.

To su glavne novosti. Još uvek nemamo ime mada je moja porodica uveliko zove mojim predlogom koji Bobi i dalje ne voli. Ne zna se šta će biti.

Weekend Getaway

Idemo na kraći put negde južno, jugo-istočno u stvari, a onda kratka nedelja na poslu. Još kad bi vreme bilo lepo i sunčano a ne prohladno i neprekidno oblačno... Eh. Možda će tamo biti lepše.

Išla sam na neplanirani ultrazvuk i videla sam bebu iz profila. Posle sam to veče gledala Bobijev profil i mislim da su isti samo je njen naravno minijaturan. Ali nos je isti. Sad se pomera lepo i često i baš nam je fino. Često mislim koliko imam sreće što mi je dostupna kvalitetna zdravstvena usluga i kako ništa drugo nije vredno pažnje osim zdravlja. A na one koji to nemaju (neki komentari nisu za osetljive) ne smem ni da mislim.

Misterije organizma

I tako, imali smo manji zemljotres (oko 4.7) koji se više osetio u Srbiji nego u Los Anđelesu, kako to već biva. Manje od sat vremena posle potresa oglasio se telefon: zabrinuti roditelji su proveravali jesmo li još u životu. Ne moji roditelji, njegovi... Moji su malo kasnili i tek jutros poslali poruku koja je međutim prednjačila u paničnom tonu i usplahirenosti ('javi se ODMAH, jeste li dobro, brinem se!!!'). Htela sam da odgovorim da mi je teško da kucam poruku ispod ruševina ali ipak nisam, uredno sam se javila.

Iako je zemljotres bio stvarno mali, ja sam ipak malo poskočila a i srce mi se momentalno uzlupalo. To je kod mene više tako refleksno, često mi se srce uzlupa na najmanji znak neke 'frke' bilo koje vrste, šta da se radi. Međutim, moj pritisak direktno utiče na bebin koja se par minuta kasnije oglasila jače nego ikada i posle dugo nije prestala sa šutiranjem i lupanjem. Malo se valjda uplašila.

Najnovija fascinacija mi je pupčana vrpca. Ta vrpca se stvori praktično ni iz čega. Kroz nju idu jedna vena i dve arterije. Vena nosi krv bogatu kiseonikom i hranjivim materijama bebi a arterije vraćaju iskorišćenu krv nazad. Tako je, nije greška. To je meni potpuno neverovatno. Da tako nešto postoji samo od sebe i još funkcioniše. I ne samo to! Pupčana vrpca ulazi u bebu i račva se na dva dela i tamo se još nekako komplikuje cela stvar samo da bi po rođenju praktično nestala. Nekad se naravno desi izuzetak pa se pupčana vrpca održi godinama po rođenju, vrlo jaka i stabilna, iako je 'beba' već zašla u tridesete. Živa istina.

Malo sam se pravila da nisam unutra

Danas mi je u kolima pala na pamet ona pesmica Sve ptičice iz gore i počela sam onako malo da je pevušim i onda sam kod onog dela 'samo jedna ostala' počela gorko da plačem. Ne pitajte zašto, naravno da nema razloga. Ništa me posebno ne vezuje za tu pesmu osim što sam dugo mislila da su ptičice izgorele pa mi je bilo žao. Ne baš toliko da bih plakala, mislim, nisam nešto verovala da su ptičice stvarno izgorele više da to tata nešto ne peva dobro... Elem, to je verovatno još jedan primer te hormonske aktivnosti, tako nešto pretpostavljam, mislim i nadam se. Nisam se nešto ni trudila da se savladam, baš sam se isplakala.

To je bilo na putu do lekara, išla sam na neku redovnu kontrolu na kojoj se bebi sluša srce doplerom. Obično se lepo i jasno čuje ali je danas bilo napeto. Doktorica je išla gore-dole, levo-desno po stomaku sigurno pun minut pre nego što se nešto čulo. Pun minut u takvim okolnostima traje prilično. Nisam brinula ni paničila prvih tridesetak sekundi, posle jesam. Srećom tu nekako uhvatismo signal i aparat pokaza 153-158 otkucaja u minutu ('nice and strong' reče dr). Devojčica je očigledno drama queen in the making, pitam se na koga i prosto ne znam. Mogućnosti su neiscrpne.

21. nedelja i ostali demoni

Od prošlonedeljnog kratkog oglašavanja nije bilo skoro ništa. Tu i tamo po neko kuckanje u stomaku ali ne baš jasno, ne dovoljno da znam da je ona a ne neki drugi proces tu u okolnim organima. Počela sam malo kao i da očajavam (što je ok, očajavanje je još i najblaže što mogu u poslednje vreme) dok sinoć nisam ostala budna duže nego inače... Ispostavilo se da je gospođica Tina*/Lena*/Marina* noćna ptica i da posle jedan mogu da se osete njeni pokreti i razne aktivnosti čak i pod rukom a ne samo iznutra!

Što je lepo. Bolje party-girl nego neka što ustaje rano samo da bi sve npr. raspremila po kući.

U vezi sa očajavanjem kao najmanjim zlom: verujem da je sve zbog hormona. Kad mi neko kaže 'to ti je zbog hormona' prihvatam i ne bunim se. Neću valjda da mislim da su ova najnovija ludila neka stara samo malo intenzivnija? Da je moja, oduvek fantazijama sklona persona sad samo dobila priliku da se dobro razmahne? Ne, neka budu hormoni. Dakle, pod uticajem hormona, ponekad se probudim tužna. Onako, nema-nade-sve-je-crno tužna. Tako tužna (da nije zbog hormona rekla bih depresivna) ulazim u kupatilo, tuširam se i odjednom shvatam da je unutra, unutar mene, biće. Sa glavom, nogama, telom, itd. Izvinite, ali to je prilično užasna pomisao koja ume i da uplaši. Ne mene naravno, i ne nekog normalnog, nekog npr. ispunjenog ljubavlju, lepotom i svim tim majčinskim, prirodnim, osećanjima, nego eto, samo zbog hormona. Ili, npr. i isto pod tušem, pada mi na pamet da će jedina osoba pored mene prisutna u stanu, s kojom živim već evo osam godina, da će moj muž dakle, ući u kupatilo, tu na licu mesta, i ubiti me. Nožem. Nema potrebe da navodim više primera tih ludih misli a i nema mesta brizi, to su hormoni. Prođe to. Uglavnom sam vrlo lepo raspoložena i vedra i samo o tome treba pričati sa, recimo, svojom mamom. Njoj NI POD TAČKOM RAZNO ne treba pominjati one druge ideje.

Imala sam i četiri dana grozne mučnine (one iste koja prolazi posle prva tri meseca or so) ali i to je prošlo. Sad ću se malo primiriti i čekati da počne njeno lupkanje, možda krene ranije nego sinoć.


*Imena na koje je drugi učesnik stavio veto.

Knock, knock

Danas nam je 20. nedelja, pola smo završile, saznale smo da ćemo u novembru dobiti drugaricu (koja po svaku cenu hoće isto da se zove) i po prvi put smo se jasno i očigledno oglasile jednim blagim ali vrlo osetnim pokretom!

Toliko sam se zbunila! Već nedeljama očekujem da nešto osetim i primećujem neko muljanje po stomaku, mislila sam da je to to, kad ono danas, tup! Pa opet, tup-tup. To se desilo par minuta pošto joj je Bobi 'pričao'. Ja sam neobično oduševljena što ću joj očigledno biti druga violina.

Osim ovog, juče sam došla na nesrećnu ideju da u slatki kupus stavim malo belog luka (kako bi beli luk mogao da smeta?) od čega patim od ručka pa do sad, devet uveče. Užasno mi je muka. Ni ne znam da li je od tog kupusa ali je vrlo nepodnošljivo.

19 nedelja (još jedna pa pola)

Nisam zaboravila na blog ali nije čudo što sam prestala da pišem onaj prethodni kad mi više stvarno nije bilo interesantno. Sad sam mislila više zbog beleženja ovih dana i meseci, čisto da mi posle ne bude žao ali eto, opet ništa.

Ipak, ne prekidam.

Prošlog petka smo Bobi i ja išli da gledamo bebu. Gledali smo je skoro sat vremena na povelikom ekranu na zidu ordinacije gde se radi detaljan ultrazvuk. Videli smo joj srce sa sve četiri komorice. I bubrege, lepo su izgledali. I stopalca na kojem bih se ja zaklela da vidim šest prstiju ali sestra kaže da nije, to je kost. Malo se i smejala na tu moju opasku i rekla da to sigurno nije nikakav šesti prst i da se ne brinem. Posle sam malo mislila da me laže i da nešto nije u redu ali sam iskulirala. Navodno bi šest prstiju moglo da znači neke ozbiljnije poremećaje tako da se o tome ni slučajno ne laže.

Beba je strašno slatka. Ima veliku glavu, sigurno će biti pametnica. Ja se nekad probudim i zaboravim da sam trudna i onda kad se posle par minuta osvestim i vidim stomak, baš se oduševim :) Ako stvarno bude pametna, to sigurno neće biti na mene.

Stomak mi ne raste baš. Isti je kao i pre dve i tri nedelje a i imam isto kila.

I dalje idem na jogu. Ne mogu reći da baš uživam, radije idem na bazen, ali joga je navodno zakon za lak(ši) porođaj pa zato. Ipak, taj čin mi za sada ne pada na pamet i užasno mi je daleko. A odluke tipa epidural, ovo-ono... to mi je sve totalno nebitno. (I malo kao dosadno)

Om

Juče išla na jogu posle dobrih šest meseci. Fantastično. Joga je čist bliss. Upala sam doduše na neki mnogo popularan čas, bila je gužva i bilo je tesno ali opet fenomenalno. Došla je i neka teta sa gitarom i sviruckala i pevuckala dok smo se mi (well, oni) istezali a reči su bile u fazonu ramayana, guru, asana. Očekivao bi čovek ozbiljno prevrtanje očima ali bilo je dobro. Baš lepo.

Ja sam kao nešto radila u svojoj varijanti. Ne smem da se uvrćem, ne smem da budem okrenuta naopačke. Takođe, učiteljica je rekla da ne radim ništa što je 'navel-based' ali kako ja nisam imala pojma šta joj je to tako nisam radila ništa što mi se nije radilo. Bilo mi je lepo da radim plank-cobra-down-dog i trougao i warior a ostalo sam improvizovala. I nisam smela fire breath nego da dišem polako i duboko dok su ostali oko mene siktali. To mi je malo bilo smešno.

Danas sam malo kao izlomljena, jedva čekam subotu kad ću ići na prenatal jogu. Neko se i dalje ne pomera dovoljno jako da bih ga ja osetila. Ništa baš ne osećam, nikakve pokrete, nikakve leptiriće ni balončiće iako bi trebalo. Zamalo sam iznajmila dopler ($26 za mesec dana) da bih prestala da očajavam. Za malo.

Muka

Muka ceo dan. I noć.