Moja beba nema ni jednu haljinicu!
Poređala sam i klasifikovala sve stvarčice da vidim šta fali i fale haljinice. Nekih benkica, bodića, šta li su, imam u izobilju. Na nekima piše od 5 do 8 funti a ja već sad znam da će se ona roditi sa bar 7.5. Tako da nisam baš najbolje pripremljena. Rekla bih da ću koliko sutra da joj kupim haljinice ali znam da neću zato što mi je sve strašno teško i naporno. I da nije, dr. je odredila strogi odmor tako da nekog izbora i nemam. Srećom, sve može da se kupi online.
Ona se sad dosta vrti i pomera ali to joj ništa ne vredi. Prema današnjem merenju, vrlo smo tanki s plodovom vodom, tj. ima je ali ne baš mnogo a ona je i dalje okrenuta karlično. Šanse da se okrene u pravi položaj su slim to none. Zbog toga je danas zakazan carski rez koji nisam želela i zbog kojeg sam se malo i bedačila. Kad sam pokušala da shvatim zašto mi cela stvar tako teško pada pomalo sam se zapanjila - meni kao da je krivo što se neću uopšte mučiti na porođaju. Kao da eto, baš sam loša majka.
Odakle dolaze takvi tripovi da mi je da znam?
Saturday, August 29, 2009
Thursday, August 13, 2009
Sanjala sam da sam u avionu koji se raspao i ja padam. Padam tako i trudim se da masem rukama i nogama i kao uspevam da ublažim pad koji se završava mekim uranjanjem u okean. Ubrzo se kroz mrak pojavljuje neki čamac sa ljudima koji me spašavaju. Sedim u čamcu praktično suva i kao, eto, obavila sam i taj posao, to preživljavanje pada aviona.
To sam sanjala zato što se i dalje plašim letenja a sinoć sam ispratila neke drugare koji lete u Split. Normalna osoba bi mislila blago njima i malo im i zavidela ali ne i ja. Ja volim da sam na sigurnom, na zemlji, makar to bio i Los Anđeles. Hoću reći, nema to neke veze sa mojim stanjem, samo uobičajeno ludilo.
Žao mi je što sam preskočila ceo jul u kome se svašta dešavalo. Npr. bebino štucanje je postajalo sve jače i jače da bi me sad malo kao i nerviralo. Malčice. Pred kraj meseca sam se mnogo bavila njenim položajem u stomaku i nadala da ću osetiti da se okrenula glavom na dole ali nisam sigurna da se to desilo. U međuvremenu sam saznala da neću dobiti plaćeno odsustvo ako se porodim pre 15. septembra pa sam zauzela novi stav da što se mene tiče ne mora ni da se okreće ako će to da znači da će unutra da ostane malo duže. Termin je 14. septembar, fyi.
Takođe, u julu smo se preselili u drugi stan. To je bio dug i mučan proces koji se još uvek nije završio sudeći po kutijama, stvarima koje leže naokolo zato što im se ne zna mesto, i činjenici da otvaram vrata od nekakve ostave kad noću pokušavam da se domognem toaleta.
Za vreme selidbe, došla je do izražaja moja nova karakterna osobina koja mi i dalje pomalo šokira: ja se više uopšte, do vrlo malo, ne nerviram. Skoro uopšte! Totalno sam flegmatična, mirna, i u fazonu sve će se nekako rešiti, ne treba se nervirati. Taj novi zen stav pripisujem hormonima i verujem da je privermen mada bi bilo lepo ostati ovakav.
Trenutno mi trne desna ruka. Stopla su mi konstantno naduvena. Vrlo se brzo umorim i moram da ležim ili sedim. Ne mogu mnogo da jedem iako sam gladna. Uz sve to, ovo je i dalje jedna veoma laka, čak prijatna trudnoća. Sutra više o tome kako znam da je beba natprosečno pametna, kako sam zeznula stvar sa poklonima i baby registrom, i kako se odlučiti između žućkaste i bele navlake za bebin dušek.
To sam sanjala zato što se i dalje plašim letenja a sinoć sam ispratila neke drugare koji lete u Split. Normalna osoba bi mislila blago njima i malo im i zavidela ali ne i ja. Ja volim da sam na sigurnom, na zemlji, makar to bio i Los Anđeles. Hoću reći, nema to neke veze sa mojim stanjem, samo uobičajeno ludilo.
Žao mi je što sam preskočila ceo jul u kome se svašta dešavalo. Npr. bebino štucanje je postajalo sve jače i jače da bi me sad malo kao i nerviralo. Malčice. Pred kraj meseca sam se mnogo bavila njenim položajem u stomaku i nadala da ću osetiti da se okrenula glavom na dole ali nisam sigurna da se to desilo. U međuvremenu sam saznala da neću dobiti plaćeno odsustvo ako se porodim pre 15. septembra pa sam zauzela novi stav da što se mene tiče ne mora ni da se okreće ako će to da znači da će unutra da ostane malo duže. Termin je 14. septembar, fyi.
Takođe, u julu smo se preselili u drugi stan. To je bio dug i mučan proces koji se još uvek nije završio sudeći po kutijama, stvarima koje leže naokolo zato što im se ne zna mesto, i činjenici da otvaram vrata od nekakve ostave kad noću pokušavam da se domognem toaleta.
Za vreme selidbe, došla je do izražaja moja nova karakterna osobina koja mi i dalje pomalo šokira: ja se više uopšte, do vrlo malo, ne nerviram. Skoro uopšte! Totalno sam flegmatična, mirna, i u fazonu sve će se nekako rešiti, ne treba se nervirati. Taj novi zen stav pripisujem hormonima i verujem da je privermen mada bi bilo lepo ostati ovakav.
Trenutno mi trne desna ruka. Stopla su mi konstantno naduvena. Vrlo se brzo umorim i moram da ležim ili sedim. Ne mogu mnogo da jedem iako sam gladna. Uz sve to, ovo je i dalje jedna veoma laka, čak prijatna trudnoća. Sutra više o tome kako znam da je beba natprosečno pametna, kako sam zeznula stvar sa poklonima i baby registrom, i kako se odlučiti između žućkaste i bele navlake za bebin dušek.
Subscribe to:
Posts (Atom)
