Weekend Getaway

Idemo na kraći put negde južno, jugo-istočno u stvari, a onda kratka nedelja na poslu. Još kad bi vreme bilo lepo i sunčano a ne prohladno i neprekidno oblačno... Eh. Možda će tamo biti lepše.

Išla sam na neplanirani ultrazvuk i videla sam bebu iz profila. Posle sam to veče gledala Bobijev profil i mislim da su isti samo je njen naravno minijaturan. Ali nos je isti. Sad se pomera lepo i često i baš nam je fino. Često mislim koliko imam sreće što mi je dostupna kvalitetna zdravstvena usluga i kako ništa drugo nije vredno pažnje osim zdravlja. A na one koji to nemaju (neki komentari nisu za osetljive) ne smem ni da mislim.

Misterije organizma

I tako, imali smo manji zemljotres (oko 4.7) koji se više osetio u Srbiji nego u Los Anđelesu, kako to već biva. Manje od sat vremena posle potresa oglasio se telefon: zabrinuti roditelji su proveravali jesmo li još u životu. Ne moji roditelji, njegovi... Moji su malo kasnili i tek jutros poslali poruku koja je međutim prednjačila u paničnom tonu i usplahirenosti ('javi se ODMAH, jeste li dobro, brinem se!!!'). Htela sam da odgovorim da mi je teško da kucam poruku ispod ruševina ali ipak nisam, uredno sam se javila.

Iako je zemljotres bio stvarno mali, ja sam ipak malo poskočila a i srce mi se momentalno uzlupalo. To je kod mene više tako refleksno, često mi se srce uzlupa na najmanji znak neke 'frke' bilo koje vrste, šta da se radi. Međutim, moj pritisak direktno utiče na bebin koja se par minuta kasnije oglasila jače nego ikada i posle dugo nije prestala sa šutiranjem i lupanjem. Malo se valjda uplašila.

Najnovija fascinacija mi je pupčana vrpca. Ta vrpca se stvori praktično ni iz čega. Kroz nju idu jedna vena i dve arterije. Vena nosi krv bogatu kiseonikom i hranjivim materijama bebi a arterije vraćaju iskorišćenu krv nazad. Tako je, nije greška. To je meni potpuno neverovatno. Da tako nešto postoji samo od sebe i još funkcioniše. I ne samo to! Pupčana vrpca ulazi u bebu i račva se na dva dela i tamo se još nekako komplikuje cela stvar samo da bi po rođenju praktično nestala. Nekad se naravno desi izuzetak pa se pupčana vrpca održi godinama po rođenju, vrlo jaka i stabilna, iako je 'beba' već zašla u tridesete. Živa istina.

Malo sam se pravila da nisam unutra

Danas mi je u kolima pala na pamet ona pesmica Sve ptičice iz gore i počela sam onako malo da je pevušim i onda sam kod onog dela 'samo jedna ostala' počela gorko da plačem. Ne pitajte zašto, naravno da nema razloga. Ništa me posebno ne vezuje za tu pesmu osim što sam dugo mislila da su ptičice izgorele pa mi je bilo žao. Ne baš toliko da bih plakala, mislim, nisam nešto verovala da su ptičice stvarno izgorele više da to tata nešto ne peva dobro... Elem, to je verovatno još jedan primer te hormonske aktivnosti, tako nešto pretpostavljam, mislim i nadam se. Nisam se nešto ni trudila da se savladam, baš sam se isplakala.

To je bilo na putu do lekara, išla sam na neku redovnu kontrolu na kojoj se bebi sluša srce doplerom. Obično se lepo i jasno čuje ali je danas bilo napeto. Doktorica je išla gore-dole, levo-desno po stomaku sigurno pun minut pre nego što se nešto čulo. Pun minut u takvim okolnostima traje prilično. Nisam brinula ni paničila prvih tridesetak sekundi, posle jesam. Srećom tu nekako uhvatismo signal i aparat pokaza 153-158 otkucaja u minutu ('nice and strong' reče dr). Devojčica je očigledno drama queen in the making, pitam se na koga i prosto ne znam. Mogućnosti su neiscrpne.

21. nedelja i ostali demoni

Od prošlonedeljnog kratkog oglašavanja nije bilo skoro ništa. Tu i tamo po neko kuckanje u stomaku ali ne baš jasno, ne dovoljno da znam da je ona a ne neki drugi proces tu u okolnim organima. Počela sam malo kao i da očajavam (što je ok, očajavanje je još i najblaže što mogu u poslednje vreme) dok sinoć nisam ostala budna duže nego inače... Ispostavilo se da je gospođica Tina*/Lena*/Marina* noćna ptica i da posle jedan mogu da se osete njeni pokreti i razne aktivnosti čak i pod rukom a ne samo iznutra!

Što je lepo. Bolje party-girl nego neka što ustaje rano samo da bi sve npr. raspremila po kući.

U vezi sa očajavanjem kao najmanjim zlom: verujem da je sve zbog hormona. Kad mi neko kaže 'to ti je zbog hormona' prihvatam i ne bunim se. Neću valjda da mislim da su ova najnovija ludila neka stara samo malo intenzivnija? Da je moja, oduvek fantazijama sklona persona sad samo dobila priliku da se dobro razmahne? Ne, neka budu hormoni. Dakle, pod uticajem hormona, ponekad se probudim tužna. Onako, nema-nade-sve-je-crno tužna. Tako tužna (da nije zbog hormona rekla bih depresivna) ulazim u kupatilo, tuširam se i odjednom shvatam da je unutra, unutar mene, biće. Sa glavom, nogama, telom, itd. Izvinite, ali to je prilično užasna pomisao koja ume i da uplaši. Ne mene naravno, i ne nekog normalnog, nekog npr. ispunjenog ljubavlju, lepotom i svim tim majčinskim, prirodnim, osećanjima, nego eto, samo zbog hormona. Ili, npr. i isto pod tušem, pada mi na pamet da će jedina osoba pored mene prisutna u stanu, s kojom živim već evo osam godina, da će moj muž dakle, ući u kupatilo, tu na licu mesta, i ubiti me. Nožem. Nema potrebe da navodim više primera tih ludih misli a i nema mesta brizi, to su hormoni. Prođe to. Uglavnom sam vrlo lepo raspoložena i vedra i samo o tome treba pričati sa, recimo, svojom mamom. Njoj NI POD TAČKOM RAZNO ne treba pominjati one druge ideje.

Imala sam i četiri dana grozne mučnine (one iste koja prolazi posle prva tri meseca or so) ali i to je prošlo. Sad ću se malo primiriti i čekati da počne njeno lupkanje, možda krene ranije nego sinoć.


*Imena na koje je drugi učesnik stavio veto.