Knock, knock

Danas nam je 20. nedelja, pola smo završile, saznale smo da ćemo u novembru dobiti drugaricu (koja po svaku cenu hoće isto da se zove) i po prvi put smo se jasno i očigledno oglasile jednim blagim ali vrlo osetnim pokretom!

Toliko sam se zbunila! Već nedeljama očekujem da nešto osetim i primećujem neko muljanje po stomaku, mislila sam da je to to, kad ono danas, tup! Pa opet, tup-tup. To se desilo par minuta pošto joj je Bobi 'pričao'. Ja sam neobično oduševljena što ću joj očigledno biti druga violina.

Osim ovog, juče sam došla na nesrećnu ideju da u slatki kupus stavim malo belog luka (kako bi beli luk mogao da smeta?) od čega patim od ručka pa do sad, devet uveče. Užasno mi je muka. Ni ne znam da li je od tog kupusa ali je vrlo nepodnošljivo.

19 nedelja (još jedna pa pola)

Nisam zaboravila na blog ali nije čudo što sam prestala da pišem onaj prethodni kad mi više stvarno nije bilo interesantno. Sad sam mislila više zbog beleženja ovih dana i meseci, čisto da mi posle ne bude žao ali eto, opet ništa.

Ipak, ne prekidam.

Prošlog petka smo Bobi i ja išli da gledamo bebu. Gledali smo je skoro sat vremena na povelikom ekranu na zidu ordinacije gde se radi detaljan ultrazvuk. Videli smo joj srce sa sve četiri komorice. I bubrege, lepo su izgledali. I stopalca na kojem bih se ja zaklela da vidim šest prstiju ali sestra kaže da nije, to je kost. Malo se i smejala na tu moju opasku i rekla da to sigurno nije nikakav šesti prst i da se ne brinem. Posle sam malo mislila da me laže i da nešto nije u redu ali sam iskulirala. Navodno bi šest prstiju moglo da znači neke ozbiljnije poremećaje tako da se o tome ni slučajno ne laže.

Beba je strašno slatka. Ima veliku glavu, sigurno će biti pametnica. Ja se nekad probudim i zaboravim da sam trudna i onda kad se posle par minuta osvestim i vidim stomak, baš se oduševim :) Ako stvarno bude pametna, to sigurno neće biti na mene.

Stomak mi ne raste baš. Isti je kao i pre dve i tri nedelje a i imam isto kila.

I dalje idem na jogu. Ne mogu reći da baš uživam, radije idem na bazen, ali joga je navodno zakon za lak(ši) porođaj pa zato. Ipak, taj čin mi za sada ne pada na pamet i užasno mi je daleko. A odluke tipa epidural, ovo-ono... to mi je sve totalno nebitno. (I malo kao dosadno)

Om

Juče išla na jogu posle dobrih šest meseci. Fantastično. Joga je čist bliss. Upala sam doduše na neki mnogo popularan čas, bila je gužva i bilo je tesno ali opet fenomenalno. Došla je i neka teta sa gitarom i sviruckala i pevuckala dok smo se mi (well, oni) istezali a reči su bile u fazonu ramayana, guru, asana. Očekivao bi čovek ozbiljno prevrtanje očima ali bilo je dobro. Baš lepo.

Ja sam kao nešto radila u svojoj varijanti. Ne smem da se uvrćem, ne smem da budem okrenuta naopačke. Takođe, učiteljica je rekla da ne radim ništa što je 'navel-based' ali kako ja nisam imala pojma šta joj je to tako nisam radila ništa što mi se nije radilo. Bilo mi je lepo da radim plank-cobra-down-dog i trougao i warior a ostalo sam improvizovala. I nisam smela fire breath nego da dišem polako i duboko dok su ostali oko mene siktali. To mi je malo bilo smešno.

Danas sam malo kao izlomljena, jedva čekam subotu kad ću ići na prenatal jogu. Neko se i dalje ne pomera dovoljno jako da bih ga ja osetila. Ništa baš ne osećam, nikakve pokrete, nikakve leptiriće ni balončiće iako bi trebalo. Zamalo sam iznajmila dopler ($26 za mesec dana) da bih prestala da očajavam. Za malo.

Muka

Muka ceo dan. I noć.

Na kafi!

Znak uzvika je zato što je to bila moja prva kafa u 2009. Sve do nedavno mi je pomisao na kafu izazivala želju da momentalno povratim sve što sam do tada pojela. U životu. Baš nikako nisam mogla da je pijem a nisam ni pokušavala. U stvari, sad mi je opet malo muka dok pričam o tome... Ali dobro, to nije bio slučaj danas kasno popdne kada smo Rajka (to mi je drugarica) i ja otišle u kafe Urth (sličica) gde smo podelile godiva chocolate brownie (bebo... jbg. Ne može stalno zdravo) i pile nešto što oni fensi zovu Italian Cappuccino. Taj kapućino je stigao sa penom u obliku golubice.

Onda se desilo nešto relativno neobično: kad smo silazile sa terasice kafea ugledala sam na ulici poznanika. To je već samo po sebi čudno (meni) a neobično je i što sam poznanika prepoznala. Takođe, poznanik, jedan vrlo prijatan dečko, i Rajka su iz iste zemlje a nisu se poznavali. Ovo je čudno zato što je zemlja vrlo mala, dovoljno mala da bi svi ex-pats trebalo da se poznaju. Tako ja nešto razmišljam, anyway.

Paranoja dana: onaj svrab je gori nego ikad i stvarno me svrbi SVUDA. Od simptoma je postao paranoja zahvaljujući Makilicinom inputu iz komentara. Zvala bih dr ali ta ume da mi da samo jedan savet: you should ignore it.

Na slici je nova majca/top.

17. nedelja

Danas sam bila na masaži, kakav ugođaj! U jednom trenutku sam zadremala a u drugom razmišljala da li više volim čokoladu ili masažu (masažu).

Tako relaksirana, nekako sam podnela pomisao da je tek sreda. A inače mi svaki dan sem petka i vikenda ozbiljno teško pada.

Paranoja dana: ako npr. odlučim(o) da idemo na more, što bi u našoj verziji značilo petočasovni let na Havaje, da li je to izazivanje sudbine i da li će avion sleteti bezbedno?

Moram prestati da s ovim glupim paranojama.

Početak

O kako je teško vratiti se u formu!

Nisam mogla da smislim nikakvo ime za blog.

(Smišljanje imena mi i inače loše ide, o tome kasnije.)

Nemam pojma šta da radim sa ovom roze pozadinom, valjda ću provaliti kako da je promenim.

Ipak, počinjem. Kad već nisam ranije.

Sutra ulazimo u 17. nedelju. Ona i ja. Ona nema pojma šta joj se dešava i šta je čeka. Ja bar znam koja smo nedelja.

P.S. Simptom dana: svrab. Svrbi me koža po celom telu. Paranoja dana: guglovati 'itchy skin in pregnancy' i gledati da li je to znak za, ne znam, dijabetes npr.