Misterije organizma

I tako, imali smo manji zemljotres (oko 4.7) koji se više osetio u Srbiji nego u Los Anđelesu, kako to već biva. Manje od sat vremena posle potresa oglasio se telefon: zabrinuti roditelji su proveravali jesmo li još u životu. Ne moji roditelji, njegovi... Moji su malo kasnili i tek jutros poslali poruku koja je međutim prednjačila u paničnom tonu i usplahirenosti ('javi se ODMAH, jeste li dobro, brinem se!!!'). Htela sam da odgovorim da mi je teško da kucam poruku ispod ruševina ali ipak nisam, uredno sam se javila.

Iako je zemljotres bio stvarno mali, ja sam ipak malo poskočila a i srce mi se momentalno uzlupalo. To je kod mene više tako refleksno, često mi se srce uzlupa na najmanji znak neke 'frke' bilo koje vrste, šta da se radi. Međutim, moj pritisak direktno utiče na bebin koja se par minuta kasnije oglasila jače nego ikada i posle dugo nije prestala sa šutiranjem i lupanjem. Malo se valjda uplašila.

Najnovija fascinacija mi je pupčana vrpca. Ta vrpca se stvori praktično ni iz čega. Kroz nju idu jedna vena i dve arterije. Vena nosi krv bogatu kiseonikom i hranjivim materijama bebi a arterije vraćaju iskorišćenu krv nazad. Tako je, nije greška. To je meni potpuno neverovatno. Da tako nešto postoji samo od sebe i još funkcioniše. I ne samo to! Pupčana vrpca ulazi u bebu i račva se na dva dela i tamo se još nekako komplikuje cela stvar samo da bi po rođenju praktično nestala. Nekad se naravno desi izuzetak pa se pupčana vrpca održi godinama po rođenju, vrlo jaka i stabilna, iako je 'beba' već zašla u tridesete. Živa istina.